Tekst uvodnog govora Ištvana Ladanjija na otvaranju izložbe Ištvana Sajka, u Radionici i galeriji za izradu violina „Sümegi Violin”, koju vodi Elemér Šimegi, u Vespremu, 29. aprila 2026. godine

Poštovani prisutni, dragi prijatelji, poštovaoci umetnosti Ištvana Sajka!

Počeću jednom vedrom rečenicom, kao nekada cirkuski najavljivači: samo ovde, samo sada, samo za vas! – i dodaću: samo zbog Eleméra.

Radujem se izložbi – i tu se moja radost završava. Otvoriti izložbu Ištvana Sajka bez Ištvana Sajka nije teret skrojen po mojoj meri. Sa Elemérom sam se dogovorio da neću govoriti ništa lično, i nadam se da ću uspeti toga da se držim. I uopšte: da se držim.

Govoriću o slikama Ištvana Sajka, najviše o tome zašto ih volim.

Volim ih zato što su pouzdane i lepe.

Znam, vidim da su pouzdane, to jest da vredi provoditi vreme s njima, vredi ih posmatrati, jer vidim da njihov autor poznaje svoj zanat, zna šta, zašto i kako radi, vidim da ima sopstveni promišljeni, razrađeni, suvereni likovni svet. A taj likovni svet izrastao je zajedno iz odabrane, pronađene i sazrele tehnike; iz motiva koje je izabrao umetnik koji živi u svetu i umetnički ga posmatra; kao i iz likovnog jezika koji je prepoznatljiv i sam po sebi, ali se od ne može odvojiti od prethodnih.

Tehnika, motivi, likovni jezik. Redosled je, zapravo, proizvoljan.

To su tri stvari, jer su te trojne podele pogodne, i o njima je lakše govoriti nego o vernosti, posvećenosti, stvaralačkoj odgovornosti, doslednosti – o onome što ove tri nabrojane stvari, motive, tehniku i likovni jezik, drži na okupu i oživljava.

Sajko je bio rođeni talenat, sa apsolutnim likovnim darom, i dobio je najbolje obrazovanje, koje mu je prenelo tradiciju i podsticalo ga, inspirisalo na novo: na slobodno i hrabro oblikovanje sopstvenog umetničkog sveta.

Krenuo je sa kraja sveta (a svet ima mnogo krajeva), iz jednog malog sela iz severozapadne Bačke, iz Čonoplja, iz seljačkog okruženja, i, prepoznat i podržan u svom talentu, zahvaljujući porodici i učiteljima stigao je najpre u Srednju školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu, gde je maturirao na grafičkom odseku, a zatim na Akademiju likovnih umetnosti u Zagrebu, na slikarski smer.

Njegov zagrebački profesor, hrvatski slikar Nikola Reiser, bio je deo velike tradicije: nosio je i prenosio nasleđe hrvatskog i francuskog modernizma, uključujući etos stvaralačke slobode i slobode uopšte. Možda nije nevažno da je Reiser, rođen 1918. godine, kao mlad čovek na nekoliko godina prekinuo studije i pridružio se jugoslovenskom partizanskom pokretu. Ipak, nije postao „pokretni“ slikar; njegova dela se najčešće opisuju pojmom intimizma. Nikola Reiser je svoj umetnički moto formulisao ovako: „Volio sam lijepe stvari i njih sam slikao.“

Srednjoškolske godine Sajka padaju na kraj šezdesetih i početak sedamdesetih, a studentske na sredinu sedamdesetih; diplomirao je 1978. To su bile fantastične godine jugoslovenske umetnosti: tada su već uglavnom sazreli eksperimenti kasnog modernizma i neoavangarde, zamah je još trajao, kriza i raspad tog sveta bili su još daleko. Njegov početak, već na akademiji i u godinama posle, razvijao se lepo: od talentovanog početnika postao je priznati akademski slikar, sa izložbama, narudžbinama, kupcima i stručnim priznanjima. I to mu je koristilo – povećalo mu je ambiciju, hrabrost, radni elan. Taj sjajan početak, stečeno znanje i tada izgrađeno samopouzdanje održali su ga kasnije, u težim vremenima.

Stvaralačka tehnika, likovni jezik, motivi.

Sajko je vladao umetnošću linije, crtane tušem, olovkom ili bilo čime; savladao je tehnike slikanja uljem na platnu, temperom na lesonit, bilo čime na bilo čemu; bio je fantastičan akvarelista i voleo je akvarel – ali je sve više pastel postao njegov izraz. Tu se linije mogu varirati od oštrih do zamućenih, trag krede može se rukom, sunđerom ili krpom utrljavati i raspršivati, stvarajući fine, nežne, prirodno prijemčive pozadine oko motiva nacrtanih sigurnom rukom. Voleo je tu svilenkastu, finu, opalno svetlucavu mat površinu koja se dobija tom tehnikom.

Dugo je varirao kompozicije svojih slika, dok se nije zaustavio kod likovnog sveta koji živi između figurativnog i apstraktnog – očigledno figurativnog i neizbežno apstraktnog u isto vreme. Taj svet ne teži prema preciznoj, detaljnoj pozadini, već stvara imaginarni likovni prostor koji je po potrebi lep, sirov, preteći, grub, blag, glasan, gust, ali nikada stvaran – njegova stvarnost je uvek likovna. Na ivicama slike se razređuje, rasplinjuje, njeni rubovi su rubovi ponora. Ali u sredinu tog prostora, ili u tačku zlatnog preseka postavlja svoje odabrane motive: uzdiže ih, rasvetljava, rasplamsava.

Pronašao je svoje motive, koji su istovremeno njegovi ali i znakovi vernosti svetu iz kojeg potiče: kapije i vrata, vojvođanske muškarce sa šeširima i kačketima, sojku i golubove, morski mol, devojke i žene. I pre svega bicikl – svuda i na svakom mestu, sa muškarcima u šeširima i kačketima, sa ženama u suknjama ili farmerkama, u stalaku ispred servisa – i ne zaboravimo Ivana Sarića, genijalnog subotičkog činovnika i mehaničara, biciklistu i konstruktora sopstvenih aviona.

Bicikl je Sajko mogao da nacrta u svakom trenutku, probuđen iz najdubljeg sna, pa verovatno i u snu, sigurnom rukom okrećući linije točkova, opušteno, jednom rukom, bez greške. Na sliku je stavio sâmo kretanje – kretanje sopstvene ruke i kretanje bicikla, taj apsurd što je bicikl sam po sebi, i apsurdnost čoveka koji osmisli to dvotočkaško čudo, pa sedne na njega i pokrene ga. U tome je sve: bački prašnjavi put, mlečne kante okačene o upravljač, mrežaste torbe, radnici iz gradskih periferija koji voze na posao, biciklisti koji se nadvijaju nad mašinu i naginju u krivinama. Gledano odavde: istovremeno tradicionalno i moderno. Slučajnost trenutka, lepota, radost i tuga prolaznosti. Jer bicikl ide dok ima ko da ga vozi.

Ali slike ostaju.