U njoj se rastapaju, gube, skrivaju – ili pak, suprotno tome: iz nje izranjaju, iz nje izbijaju… Ovo tajanstveno lebdenje ispunjava „žuti raj“ Istvána Szajkóa, sliku pod nazivom Trijumvirat, ili Žuta magla. Neobična je ova slika za Szajkóa, umetnika kojeg poznajemo kao „slikara bicikala“. Neobična – ali da li zaista? U Szajkóovom univerzumu, prepunom tajni, ovo delo ima posebno značenje. Mistično. Zagonetno. Puno tajni. Možda samo Sveto Trojstvo? Gde Otac, Sin i Sveti Duh lebde zagrljeni u izmaglici svitanja? Ili: ma hajde?! To su „samo“ tri čudna, u maglu izgubljena lika? Možda se pijani vraćaju kući nakon burne, neprospavane noći? A oko njih, subotičku prašinu već obasjavaju zraci izlazećeg sunca što se šire horizontom?

Možda je najdraža pesma Istvána Szajkóa upravo Pijanstvo u zoru od subotičkog pesnika Kosztolányija – i ova slika je takođe neka vrsta pijanstva, opijenosti. Ali ovde „snoliki medovi“ ne teku u plavoj, već u žutoj boji po paleti. I šta sve slikar može da izvuče iz te žute palete…?

Za mene, ovo je jedno od najneobičnijih Szajkóovih dela. Toliko slutnje, toliko nerazjašnjenih tajni. Posmatram ga i upijam njegovu mistiku. Jer to je najveća snaga umetnosti Istvána Szajkóa: neka iskonska intuicija, drevna mistika, muška snaga koja iz njih zrači; i zahvaljujući toj praiskonskoj muževnoj energiji, osećamo se sigurno u prostoru tih slika – kao da nas štite, kao da rasteruju zle duhove, poput crteža na zidovima pećina. One nastanjuju nas, a mi nastanjujemo njihov prostor. Zajedno, u sigurnosti…

(napisala: Andrea Illés)