Franck Derex francuski slikar: U znak sećanja na Istvana Szajka @istvanszajkoartist

Postoje ljudi za koje ne verujemo da su smrtni – toliko njihova genijalnost svakodnevici daje izgled večnosti. Ipak, mađarski Claude Monet nas je napustio. Njegova radionica bila je njegov vrt; tamo je gajio neizrecivu sreću – i jedno pitanje. Pitanje bića, rekao bi Heidegger, postavljeno u svetu koji je zaboravio, preplavljen tehnologijom i bombama. Istvan je otišao dok je svet eksplodirao (u tami), on koji ga je prikazivao kao vazdušastog, nebeskog, svetlosnog.

Nelogičnost postojanja (njegova apsurdnost) nije iznenadila njegovog najvećeg portretistu i pastelistu – on ju je prevodio, uživao u pojačavanju svetlosti, rastavljanju odsjaja, zbunjivanju senki. Maslinaste zelene, izgorele žute, narandžaste pritisnute zeleno-plavim – u blizini zagonetnih ili napuštenih bicikala, golubova, riba, začina, silueta koje izranjaju iz ničega, lutajućeg lišća, pustih mesta gde se duhovi sreću u daljini, u sunčanoj izmaglici i fosforescenciji.

To je univerzum čuđenja novorođenčeta, zapanjenog sopstvenim nožicama koje otkriva i koje će naučiti da prisvoji kao organski tok događanja – a zatim će ih koristiti, stariji, na putevima sveta, gde će sretati bicikle, bežeći ka nekom drugom mestu koje će verovatno biti kao njegov početak – neodređeno.

Više nećete videti nova blaga Istvana Szajka na Instagramu, mreži koja ga je tako slabo nagradila – sa tako malo lajkova i pratilaca. Kakva nepravda, kakva glupost! Dovoljno da se čovek uguši od ogorčenosti pred ovom nepravdom, za koju se iskreno nadam da će je budućnost ispraviti.

U svakom slučaju, svi bismo trebalo da doprinesemo tako što nećemo prestajati da govorimo o Istvanu.

Nikada ne zaboravimo: smrt preživljava uzimajući život za životom, njome se hrani; teško je ubiti je, večna je čak, traje duže od same sebe – večna ustupka grobu.

Da joj se suprotstavimo, moramo joj postaviti večito divljenje.

Imaš moje, Istvane.